Putovanje kroz Srbiju ali ovog puta kolima. Dobro, nije baš kroz Srbiju jer u Kosovo ipak nisam hteo da udjem...Ali sad ispočetka. Na Couhsurfing sam sa upoznao sa Izraelcom. I to onako...Ali jednog dana stiže mi poruka od Swarupa, to test mog novog prijatelja iz Izraela da bi on došao. I to deset dana. Kako je kod Turaka običaj da kažu" 
svakog gosta tri dana dosta" i ja sam bio malo zabrinut. Šta će on u Srbiji "brale" da radi kod mene deset dana. Malo razmišlanja i onda: "neka dodje". Valda ću naći kako da mu Srbiju, Sombor, Vojvodinu ispričam. Dogovorili smo se da će doći 17.06. U jutro toga dana ja na aerodromu, a milicije, policije, žandarmerije...bilo ih na stotine. Pa valda tako treba. 
Dočekao sam ga, stigao je sa turskim avionom. Dok sam ga čekao, čulo se kolo, srpsko.Kad ono, kineski premijer, ili predsednik, došao u našu zemlju.Mala smo mi zemlja al ipak kod nas dolaze slavne ličnosti. Izlazi mali čovečuljak sa carine,
odmah sam ga prepoznao, Izraelac Swarup. Odmah sam znao da mu namera nije da kod mene prespava a ja se mučio šta bi mu pokazao. Jednostavno on je zamislio put po Srbiji a ja sam tu da ga vozim, da nalazim mesta za spavanje, da vidim ono što nisam video, jednostavno ono što ja želim da vidim a on će da plati sve to. Hmmm...primamljiva ponuda. I odmah vozim. Kroz Valjevo do Bajine Bašte nekad zvane Pljeskova, brana Perućac. 
Na Drini neobična kućica, tu smo zanoćili..
Jutarnju kafu smo popili pored reke Drine. Prelepim krajem krećemo kroz nacionalni park Taru. Stižemo u Mokru Goru. Prvo smo se odlučili za Šargansku osmicu, vozom. Kakva vožnja. Nastavak je sledio u Mećavnik Gradu, tu gde je Kusturica napravio grad, grad koji se treba videti. Nastavljamo dalje ka Višegradu. Višegrad Dobili smo mesto baš do mosta u gradu. Nismo ni morali da ga tražimo. 
On, onako lep, starinki, piše istoriju. Andrić grad, kao Kusturica grad, a u njemu biste, možda nepotrebne možda potrebe a centralana Ivo Andrić, velikan koji je Nobelovu nagradu dobio za roman Na Drini čuprija.Nakon obilaska kuće Andrića pala je noć, a mi u krevet. 
Jutro rano, a mi spremni za dalje. Put nas je vodio kuda smo juče prošli, a nismo stali, kod manastira Doubrun. Jedan od najstarijih manastira na podrućju Bosne i Hercegovine. Prešli smo granicu drugi put, Priboj na Limu a iznad njega tvrđava Jagat. Tu, u Priboju našli smo preko puta opštine pekaru gde smo se počastili burekom i jogurtom i posle popili kafu. Priboj je na tromeđi Bosne, Crne Gore i Srbije sa 15000 stanovnika, poznat po kamionima i autobusima koje proizvode. Ana Bekuta, pevačica je tu 
do Kokinog Broda i Zlatarskog jezera trebao je da bude uvod u meandre Uvca. Al oćeš, prošao sam ih i kad sam došao u Sjenicu, najhladniju varoš u Evropi, svatih da sam trebao malo skrenuti. Malo, ali Uvac neću videti. Bar ne sad. A gledao sam ih na reklamama, kanjon reke Uvac. Bilo mi krivo al šta ćeš.
Ali manastir Studenica nismo propustili. Jedinstven, jedan od najvećih i najbogatjh, osnovan od Stefana Nemanje.i UNESKO ga je stavio na listu Svetske baštine. Ponoć nas je zatekla u Raškoj. Kuršumija mesto gde smo se uputili vodi preko Kopaonika. Malo je falilo da pređemo Jarinje, na administrativnoj ili kako se već zove krenuo nazad. To GPS Swarupov pokazivao a pogrešio. Kuršumlija, tri reke protiču kroz grad što ga čini jedanim od retkih gradova u Evropi.Grad ima 13000 stanovnika.
Ad Fines ili ti na kraju je reč rimljana kojom su ga zvali, Bela Crkva je nosio ime u vremena Stefana Nemanje ali je ostao turski naziv koji kaže da je Kursun metak.
Kuršumlija je krajnja stanica ka Đavoljoj Varoši. Bili smo jedini u Đavoljoj Varoši, napešačili smo se ali i videli. Možda je to što smo mi videli, za nekog putopisca dobar šlagvort za putopis. Ja bih rekao, zemljane figure koji deluju veoma atraktivno. Figure, koje su visoke i do petnaest metara a na vrhovima kao da imaju kapu i ima ih oko dve stotine. I to je bilo to. A sada okrećemo kurs ka severu, ka Somboru. Mislim da je i moj Izraelac to hteo, malo da se odmori.
"Na sever", bilo je naređenje. Više ništa nije bilo interesantno za mog Izraelca, samo Sombor. Pokušao sam ga bar malo zadržati ali nije se moglo. Prokuplje, Niš, a onda autoput i pravac Sombor.Pa ja sam i mislio da će on kod mene biti, ja sam se spremio...Ali ipak mi je krivo što nisam video Ćele kulu, tvrđavu u Nišu, pa mogli smo... al nismo. Kada smo stigli moji su ga dočekali kao gosta, kao predsednika, kao Izraelca...Prvi kontakt, mislim uspešan.Društvo domaće, svi govore engleski. Naveče na sladoled Da nebi bili kod kuće išli smo na Jevrejsko groblje, tu na početku Šikarskog puta. Možda i nismo, jer trava je bila do kolena, 
a i izjava da se ovde nije godinama niko sahranio ne opravdava...braću jevreje...Manastir u Somboru, koji sam i ja prvi put video...video a nisam jer je bio zaključan, trava do kolena...braća jevreji...i opet Swarup komanduje posle sedeljke na De Solu, sutra idemo u Suboticu. Subotica je veće mesto, moći ću mu pokazati više kulturnih blaga naše zemlje. I počeo, čim smo ušli u Suboticu velika crkva, 
ali on nije mogao da slika, Sinagoga, spolja veoma lepa, naslikao je mnogo slika, unutra za 100 dinara katastrofa, ništa za videti a ipak 100 dinara i to za jednog, a nas je dvoje. Sad već upoznat sa plaćanjem, došli do gredske kuće, pa probamo al na vratima nam kažu: "Zakasnili ste, pre par minuta je otišla grupa gore na vidikovac"... ma braća Jevrejska...Moram da vam opišem ovo braća Jevrejska. To je ovako...odnos države prema vlasnicima novca. Vlasnik novca treba da da koji dinar da bi dobio ništa, koje će sutra biti možda nešta. Da li sam bio dovoljno jasan neznam, ali meni je to tako zvučalo. Sad ja Swarupu objašnjavam ko je bio Jovan car kratkoveke države i kako da je slikamo. A Swarup jedino bilo kako da se dokopamo prenoćista. Ovo sunce je pržilo a on je dobio na koži bubuljice. "Kako je kod vas u Izraelu". "Mnogo toplije, ali ova sparina to ubija". Malo je bio nervozan. Dok nismo pronašli gde bi zanoćili. Ujutru, krenuli za Novi Sad, 
mesto gde sam ja završio fakultet, mesto gde znam da se probodim i da vam kažem gde sam, ma mesto o kome sve znam. A on, Swarup isprobava GPS, i naravno morali smo produžiti 20 km dalje, a mesto koje je on Bookirao je bilo u Sremskoj Kamenici a ne u Novom Sadu. Al dobro, on ga je našao, ja samo spavam...a bilo mi je sve jedno gde će zanoćiti...Od Novog Sada videli smo samo tvrđavu, i to na mišiče. Na mišiće jer mu je sunce popilo mozak. Sunce mu nije dalo da bar malo razmišlja. Beograd, zadnja stanica našeg druženja. Grad na ušću Save u Dunav. Singidunum, rimsko naselje, a slovensko Beligrad. Hotel kao i svaki drugi hotel sa 4 zvezdice. Hotel koji će ova dva dana da nas gosti. U Beogradu baš ima šta da se vidi. Prvo što sam predložio bilo je Kuća cveća.
" Tito je tamo, on je bio i ostao predsednik Jugoslavije" sam prokomentarisao. To je bilo moje lično mišljenje. Swarup nije znao za Tita. Tito je oduvek zanimljiva istoriska ličnost. Prva liga. Kalemegdan, srce Beograda, prelepi vidikovci, sijaset spomenika, skulptura, građevina. Crkva svete Petke sa izvorom svete vode koji leči telo, osvezava duh.Tu je i vojni muzej, tu su i mnge druge zanimljivosi.Tu je i zoo vrt ali ga nismo obišli. Sunce je bilo nemilosrdno. Stalno to sunce, meni baš godi, mom gostu ne godi. A zadnje sto smo videli je hram svetog Save, u centru Beograda, jedan od najveći pravoslavnih crkvi na svetu. Veliki hram. Unutrašnjost prilično nedovršena. I svemu dođe kraj...Deset dana kad malo i razmislim prošlo je brzo. Avion koji ide za Tursku a posle presedanja Izrael već je parkiran. Swarup se oprostio od mene i od Srbije.
svakog gosta tri dana dosta" i ja sam bio malo zabrinut. Šta će on u Srbiji "brale" da radi kod mene deset dana. Malo razmišlanja i onda: "neka dodje". Valda ću naći kako da mu Srbiju, Sombor, Vojvodinu ispričam. Dogovorili smo se da će doći 17.06. U jutro toga dana ja na aerodromu, a milicije, policije, žandarmerije...bilo ih na stotine. Pa valda tako treba. 
Dočekao sam ga, stigao je sa turskim avionom. Dok sam ga čekao, čulo se kolo, srpsko.Kad ono, kineski premijer, ili predsednik, došao u našu zemlju.Mala smo mi zemlja al ipak kod nas dolaze slavne ličnosti. Izlazi mali čovečuljak sa carine,odmah sam ga prepoznao, Izraelac Swarup. Odmah sam znao da mu namera nije da kod mene prespava a ja se mučio šta bi mu pokazao. Jednostavno on je zamislio put po Srbiji a ja sam tu da ga vozim, da nalazim mesta za spavanje, da vidim ono što nisam video, jednostavno ono što ja želim da vidim a on će da plati sve to. Hmmm...primamljiva ponuda. I odmah vozim. Kroz Valjevo do Bajine Bašte nekad zvane Pljeskova, brana Perućac. Na Drini neobična kućica, tu smo zanoćili..
Jutarnju kafu smo popili pored reke Drine. Prelepim krajem krećemo kroz nacionalni park Taru. Stižemo u Mokru Goru. Prvo smo se odlučili za Šargansku osmicu, vozom. Kakva vožnja. Nastavak je sledio u Mećavnik Gradu, tu gde je Kusturica napravio grad, grad koji se treba videti. Nastavljamo dalje ka Višegradu. Višegrad Dobili smo mesto baš do mosta u gradu. Nismo ni morali da ga tražimo. 
On, onako lep, starinki, piše istoriju. Andrić grad, kao Kusturica grad, a u njemu biste, možda nepotrebne možda potrebe a centralana Ivo Andrić, velikan koji je Nobelovu nagradu dobio za roman Na Drini čuprija.Nakon obilaska kuće Andrića pala je noć, a mi u krevet. 
Jutro rano, a mi spremni za dalje. Put nas je vodio kuda smo juče prošli, a nismo stali, kod manastira Doubrun. Jedan od najstarijih manastira na podrućju Bosne i Hercegovine. Prešli smo granicu drugi put, Priboj na Limu a iznad njega tvrđava Jagat. Tu, u Priboju našli smo preko puta opštine pekaru gde smo se počastili burekom i jogurtom i posle popili kafu. Priboj je na tromeđi Bosne, Crne Gore i Srbije sa 15000 stanovnika, poznat po kamionima i autobusima koje proizvode. Ana Bekuta, pevačica je tu 
do Kokinog Broda i Zlatarskog jezera trebao je da bude uvod u meandre Uvca. Al oćeš, prošao sam ih i kad sam došao u Sjenicu, najhladniju varoš u Evropi, svatih da sam trebao malo skrenuti. Malo, ali Uvac neću videti. Bar ne sad. A gledao sam ih na reklamama, kanjon reke Uvac. Bilo mi krivo al šta ćeš.
Ali manastir Studenica nismo propustili. Jedinstven, jedan od najvećih i najbogatjh, osnovan od Stefana Nemanje.i UNESKO ga je stavio na listu Svetske baštine. Ponoć nas je zatekla u Raškoj. Kuršumija mesto gde smo se uputili vodi preko Kopaonika. Malo je falilo da pređemo Jarinje, na administrativnoj ili kako se već zove krenuo nazad. To GPS Swarupov pokazivao a pogrešio. Kuršumlija, tri reke protiču kroz grad što ga čini jedanim od retkih gradova u Evropi.Grad ima 13000 stanovnika.
Ad Fines ili ti na kraju je reč rimljana kojom su ga zvali, Bela Crkva je nosio ime u vremena Stefana Nemanje ali je ostao turski naziv koji kaže da je Kursun metak.
Kuršumlija je krajnja stanica ka Đavoljoj Varoši. Bili smo jedini u Đavoljoj Varoši, napešačili smo se ali i videli. Možda je to što smo mi videli, za nekog putopisca dobar šlagvort za putopis. Ja bih rekao, zemljane figure koji deluju veoma atraktivno. Figure, koje su visoke i do petnaest metara a na vrhovima kao da imaju kapu i ima ih oko dve stotine. I to je bilo to. A sada okrećemo kurs ka severu, ka Somboru. Mislim da je i moj Izraelac to hteo, malo da se odmori.
"Na sever", bilo je naređenje. Više ništa nije bilo interesantno za mog Izraelca, samo Sombor. Pokušao sam ga bar malo zadržati ali nije se moglo. Prokuplje, Niš, a onda autoput i pravac Sombor.Pa ja sam i mislio da će on kod mene biti, ja sam se spremio...Ali ipak mi je krivo što nisam video Ćele kulu, tvrđavu u Nišu, pa mogli smo... al nismo. Kada smo stigli moji su ga dočekali kao gosta, kao predsednika, kao Izraelca...Prvi kontakt, mislim uspešan.Društvo domaće, svi govore engleski. Naveče na sladoled Da nebi bili kod kuće išli smo na Jevrejsko groblje, tu na početku Šikarskog puta. Možda i nismo, jer trava je bila do kolena, 
a i izjava da se ovde nije godinama niko sahranio ne opravdava...braću jevreje...Manastir u Somboru, koji sam i ja prvi put video...video a nisam jer je bio zaključan, trava do kolena...braća jevreji...i opet Swarup komanduje posle sedeljke na De Solu, sutra idemo u Suboticu. Subotica je veće mesto, moći ću mu pokazati više kulturnih blaga naše zemlje. I počeo, čim smo ušli u Suboticu velika crkva, 
ali on nije mogao da slika, Sinagoga, spolja veoma lepa, naslikao je mnogo slika, unutra za 100 dinara katastrofa, ništa za videti a ipak 100 dinara i to za jednog, a nas je dvoje. Sad već upoznat sa plaćanjem, došli do gredske kuće, pa probamo al na vratima nam kažu: "Zakasnili ste, pre par minuta je otišla grupa gore na vidikovac"... ma braća Jevrejska...Moram da vam opišem ovo braća Jevrejska. To je ovako...odnos države prema vlasnicima novca. Vlasnik novca treba da da koji dinar da bi dobio ništa, koje će sutra biti možda nešta. Da li sam bio dovoljno jasan neznam, ali meni je to tako zvučalo. Sad ja Swarupu objašnjavam ko je bio Jovan car kratkoveke države i kako da je slikamo. A Swarup jedino bilo kako da se dokopamo prenoćista. Ovo sunce je pržilo a on je dobio na koži bubuljice. "Kako je kod vas u Izraelu". "Mnogo toplije, ali ova sparina to ubija". Malo je bio nervozan. Dok nismo pronašli gde bi zanoćili. Ujutru, krenuli za Novi Sad, mesto gde sam ja završio fakultet, mesto gde znam da se probodim i da vam kažem gde sam, ma mesto o kome sve znam. A on, Swarup isprobava GPS, i naravno morali smo produžiti 20 km dalje, a mesto koje je on Bookirao je bilo u Sremskoj Kamenici a ne u Novom Sadu. Al dobro, on ga je našao, ja samo spavam...a bilo mi je sve jedno gde će zanoćiti...Od Novog Sada videli smo samo tvrđavu, i to na mišiče. Na mišiće jer mu je sunce popilo mozak. Sunce mu nije dalo da bar malo razmišlja. Beograd, zadnja stanica našeg druženja. Grad na ušću Save u Dunav. Singidunum, rimsko naselje, a slovensko Beligrad. Hotel kao i svaki drugi hotel sa 4 zvezdice. Hotel koji će ova dva dana da nas gosti. U Beogradu baš ima šta da se vidi. Prvo što sam predložio bilo je Kuća cveća. " Tito je tamo, on je bio i ostao predsednik Jugoslavije" sam prokomentarisao. To je bilo moje lično mišljenje. Swarup nije znao za Tita. Tito je oduvek zanimljiva istoriska ličnost. Prva liga. Kalemegdan, srce Beograda, prelepi vidikovci, sijaset spomenika, skulptura, građevina. Crkva svete Petke sa izvorom svete vode koji leči telo, osvezava duh.Tu je i vojni muzej, tu su i mnge druge zanimljivosi.Tu je i zoo vrt ali ga nismo obišli. Sunce je bilo nemilosrdno. Stalno to sunce, meni baš godi, mom gostu ne godi. A zadnje sto smo videli je hram svetog Save, u centru Beograda, jedan od najveći pravoslavnih crkvi na svetu. Veliki hram. Unutrašnjost prilično nedovršena. I svemu dođe kraj...Deset dana kad malo i razmislim prošlo je brzo. Avion koji ide za Tursku a posle presedanja Izrael već je parkiran. Swarup se oprostio od mene i od Srbije.
Nema komentara:
Objavi komentar